Vino u oklopu

Stara rimska poslovica kaže:

„Da bi upoznao jedan narod sedi za njegov sto, probaj njegovu hranu i pij njegovo vino, onda ćeš znati kakvi su to ljudi“

 

I da smo u srednjem veku, započela je Tamara Ognjević svoje predavanje, nazdravili bismo prvo za bogove, onda za izginule junake i na kraju jedni drugima. I onda, posle trećeg kantarosa nastupio bi fajront. Tako su nalagala pravila pristojnosti. A ovo predavanje, o vinu u srebrnoj čaši, donelo je teorijski osvrt na problematiku bez neophodne materijalizacije. I ma koliko Tamarina priča bila zanimljiva i intrigantna, teorija je suvoparna, a praksa majka svake spoznaje. Tako da smo posle predavanja pristupili pokazno-dokaznim vežbama u jednoj od beogradskih vinoteka. 

No vratimo se na predavanje. Sprovodeći opsežno istraživanje u okviru multidisciplinarnog projekta "Živeti prošlost", prošle godine organizovala je uspešnu izložbu „Srednjovekovna gozba“, u okviru koje je i vino našlo svoje zasluženo mesto.

 

A šta bi nam o materijalnim dokazima da vino ekzistira odvajkada rekli vrli vinski forenzičari? Prva vina nastala su po Iranskim šumama i gorama (područje današnje Jermenije i severnog Irana). O tome svedoči pronađen ćup sa vinskim talogom na dnu (Hadži Firuz Tepe, neolitsko naselja u Iranu) datiran u vremena pre nekih pet hiljada godina. Da, Mesopotamci su pravili vina, čiji ukus ne možemo danas da dokučimo! Pri slavljima, trebalo je narodu i saveznicima predočiti sve bogatstvo i svu moć, pa je služeno i do deset hiljada mehova vina. Desilo se ovo, po rečima hroničara, oko 870. godine p.n.e. kada je izvesni asirski kralj Asurnasipal II priredio jednu od najposećenijih i najvećih gozbi u istoriji. Razlog je pronašao u proglašenju grada Nimruda za prestonicu Asirske države. Zabeleženo je da je gozba trajala danima, a sve to je ovekovečeno na primitivnim fotkama, glinenim pločicama. Na jednom od njih, kralj ne pije uobičajnu tečnost iz ćupa sa dve slamčice (pivo, napomena autora), već iz plitke, najverovatnije zlatne posude, degustira neko, dotad, retko piće. Bilo je to vino. I prvi put je upotrebljeno u svetovne svrhe. Ostali reljefi koji prikazuju ovu gozbu, najčešće imaju za motiv ljude kako sede i piju vino iz plitkih posuda, a pored stoje sluge, držeći bokale sa vinom ili mašući lepezama.

Asirci su ispijanje vina pretvorili u veoma formalan društveni ritual. Na jednom obelisku prikazan je kralj Salmanasar III kako stoji ispod nekakvog prasuncobrana, sa rukom na balčaku mača, dok je u drugoj ruci stisnuo činiju s vinom. Držim da je to, jamačno, razlog zbog koga je vino i sve što ga prati, postalo simbol moći i povlašćenog života.

Kada su egipatski faraoni okusili vino, raspametili su su se do besvesti se i u panici počeli da sade vinograde u delti Nila, pa je do trihiljadite godine pre nove ere bila zastupljena, doduše ograničena, proizvodnja vina, namenjena samo društvenoj eliti. Pade mi na pamet da su se oni i baktali sa onim piramidama, samo kako bi tamo odlagali vino, a kada bi se neki dokoni faraon obeznanio od vina i preselio u podzemni svet, oni bi ga tu i pokopali. Misterija rešena!

Antičko vino ne bi nam se nimalo dopalo. Bakćali su se oni previše sa filozorijom, klesali svoje retuširane i fotošopirane odraze u mermeru i vodili besmislene ratove. A vino traži vernog slugu. Na Kritu se vino pominje tek od 2500 godine p.n.e. Grcu su ga pili razređeno vodom (Dalmatinci bi rekli bevanda), a onog koji to nije radio tako smatrali su za varvara. Ovde je odreagovao profesor Jović i konstatovao da je grožđe ovde previše sazrevalo na suncu, nije se na vreme bralo, sušilo se i nije odlagano u vinske podrume.  Bilo je suviše koncetrisano! Zamlete su bili ti naši prapreci. Nisu bili vični enologiji. Dunsteri!

Meni opet proradi bujna mašta. Vidim Rim i Cezara koji  je okupio rimski krem, sve senator do senatora, kurtizana do kurtizane. Toči se šardone. I umesto zahvalnosti, što je sa njima podelio ovaj rajski eliksir, uvek se među zvanice provuče i poneki mufljuz.  

„Nije loš“, muljajući vino u ustima konastatuje Kasije. „Da li će da ga barikira i planira li da ga tura u amfore. U magnum, možda? Poteže mobilni i zove Brute. Brute, slušaj, kod Cezara sam i ovaj njegov šardone uopšte nije rđav. Šta, žena ti ode u šoping u Pariz? Moje iskreno saučšće! Nego, šta radiš za marotvske ide? ’Ajde da se nađemo, da iskasapimo Cezara i preotmemo mu vinograde. Da, sve ćemo, naravno, da podelimo bratski. Vidimo se!"

A sve ostalo je istorija. Cezara je ubila grupa zaverenika prilikom ulaska u zgradu senata. Na martovske ide, 15. marta 44. godine pre nove ere izboli su ga sa impresivnih 23 uboda. Izvesni istoričari navode i njegove poslednje reči:

„Zar i ti, sine Brute, šardone moj  da poželiš!“

Sa ekspanzijom hrišćanstva, vino postaje činodejstvujuće, oličavajući samu krv sina božijeg. Analiza vina time postaje svojevrsna biohemijska analiza. Berba dobija dublji smisao, smisao promene, prekretnice, kraja nečega i početka nečeg različitog, neviđenog dotad. 

Ako se osvrnemo na Otkrivenje (Otk. 14, 18-20) presa za pritiskanje grožđa, simbolizuje božiji gnev. Noje je bio prvi, biblijski vinogradar i vinar (Post. 9, 20 – 21), a dokaz njegovog vinogradarskog umeća možete procenititi na fresci iz manastira Dečani (XIV vek). On je, posle vinski protraćene godine zbog potopa, na proplancima mitske planine Ararat bacio seme iz svoje barke. 

I uživao u njegovim fermentisanim plodovima. Po rečima nekih (nepouzdanih) očevidaca možda i previše. I tako dolazimo do mesta gde se vinu opet pridružuje voda, a reč je o legendarnoj sceni sa Tajne večere, kada Isus shvata da su gosti (apostoli) ispili sve vino. Od antike do Hrista sve se tu neka voda mota! Silazi u podrum i vodu pretvara u vino, što prisutne goste dovodi u stanje euforije i estaze. Teolozi smatraju da je ova volšebna transformacija metafora promene zakona (Starog u Novi). Vino sa smirnom (Mar. 15, 23) nuđeno je Hristu na Golgoti. 

Vratimo se puku i svetovnoj srednjovekovnoj sceni. Srednji je vek i oskudacija je čiste i pitke vode, diljem Evrope. Zamena se traži u mleku, vinu, ciderima ili medovini. U skladu sa društvenim položajem i dubinom džepa. 

Persone od distinkcije imale su privilegiju da ispiju kvalitetno vino. U dvorskim vinogradima gajile su se ekskluzivne i skupe sorte grožđa, pa su plemići pili samo najbolje vino. Smatra se da je srednjovekovno vino najsličnije današnjem bermtom, to jest da su ga tada spremali sa dodatim začinima i lekovitim travkama. 

 

Vinova loza u Srba ima dvojako značenje. Pored simbola svetog rastinje, vinograd je najbolje duhovno utočište, zaklon od zlih sila. Džaba današnja mladež hrli u SPA centre, vinograd je majka, najbolji antristres program. Vino se, uglavnom, spravljalo po manastirima. Na freskama možemo videti zamišljene velmože, kako vrte svoje pehare, pokušavajući da organoleptički sagledaju njegov misteriozni sadržaj. Takva je čaša za koju se smatra da pripada caru Dušana Nemanjića lično. Pronađena je u narteksu crkve Svetog Nikole u Drenovi. Danas se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu. Plitka je i kružnog je oblika, bez drške, od pozlaćenog srebra. U njenom središtu ugnezdio se dvoglavi orao, iznad kojeg je ćirilični natpis:

 „U Hrista blagoverni Stepan car“

Kako bi sprečio špekulacije, stao na put marifetlucima kojima je narod bio sklon i mišmaš tehnologiji, car Dušan je 1349. godine doneo zakon o načinu pravljenja vina i njegovoj upotrebi. Za vreme njegove vladavine iz podruma čuvene vinice u Velikoj Hoči vinovodom dugim 25 kilometara, pomoću gravitacije, vino je transportovano do dvora u Prizrenu. A u Hilandaru raste već stotinama godina čudotvorna loza Svetog Simeona.

Ovdašnji dvorovi u srednjem veku su imali osobe koje danas oslovljavamo titulom somelije(r). Radi se, naime, o peharnicima, što je bila dvorska titula u srednjovekovnoj Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Na dvoru Nemanjića peharnik je uveden po uzoru na vizantijski dvorski ceremonijal.

Naime vizantijskog cara su, tokom svečanih obeda, posluživali domestik i domestik stolnik (titula znatno viša od peharnika). Stefana Uroša je tako, do svoje smrti (1362. godine), posluživao enohijer Dabiživ. Po tumačenju Stojana Novakovića enohijer je podrumar ili pivarnik, a prema Konstantinu Jirečeku to je, upravo, carski peharnik. Proširena intitulacija enohijera Dabiživa nalazi se na natpisu u manastir Treskavica, kod Prilepa, gde se on tituliše kao enohijer svih srpskih zemalja, grčke i pomorske. Ukoliko se, u slučaju enohijera Dabiživa zapravo radi o Dabriživu Čihoriću, onda je ovaj vlastelin u doba kraljevstva nosio srpsku, a u doba carstva vizantijsku titulu.

Sa domaćim i stranim zvanjem javlja se Pribac Hrebeljanović, otac kneza Lazara Hrebeljanovića. On je zapamćen kao logotet, sluga i veliki sluga, a u jednom dokumentu se oslovljava titulom peharnika. Nemanjićki dvor bio je uzor oblasnim vladarima. Peharnik Radihna bio je vlastelin despota Jovana Dragaša.

Desopt Đurđ Branković je voleo malvaziju i ispijao je iz zlatnih pehara. I sam Sveti Sava voleo je „ledeno vino“. Preciznije, voleo je vino servirano na propisnoj temperaturi, kako ga i danas treba piti. A kada su Turci, naumili da, na Vračari, spale njegove mošti, pokušavajući da ga izbrišu iz narodnog pamćenja, posao im je otpočeo traljavo, sve dok na lomaču nisu dodali matore čokote vinove loze. Time se, Sava, u civilstvu poznat kao princ Rastko Nemanjić, zajedno sa vinovom lozom uspeo u nebesa. 

Na kraju svog nadahnutog izlaganja, Tamara nas upoznaje sa vinom od carigradskih, sitnih, purpurnih ruža po recepturi iz IX veka. Naime, ona je, prošle jeseni u manastiru Končul, a u sklopu projekta "Živeti prošlost", uz pomoć monahinja rekonstruisala vizantijsko vino, što je bio deo ciklusa novih gastroheritoloških ogleda. Pored sitnih, purpurnih, carigradskih ruža i meda koristila je i metohijsko vino. Proces je vrlo zahtevan, a rezultat krajnje neizvestan; možete dobiti odlično vino ili odlično sirće. U svakom slučaju ste na dobitku!

Došlo je vreme i za pitanja publikuma: 

„Da li je istina da su vino mešali sa kozijim mlekom?“

„Postoje takve indicije, pogotovo na Siciliji. Jeste li probali nešto ovako? Pravi ga jedan momak iz Niša, po receptu dobijenom u Hilandaru.“

Hvala lepo, pomislih sa velikom dozom rezervisanosti. Ja vino radije upražnjavam sa derivatom kozijeg mleka, sa sirom. Neka tako i ostane. Ostajte mi i vi živo i zdravo. A iduće srede, kada kukavica otkuca 18 puta, vidimo se u maloj sali Kolarčeve zadužbine. Da pozdravimo Ivicu Stojanovića, somelije(r)a, muzičara i vlasnika istoimene vinarije. On će nam, nadahnuto k’o uvek, besediti o organoleptičkim svojstvima vina, iliti što bi običan svet rek’o šta vam je to u čaši. 

XIX MEĐUNARODNI JANUARSKI SAJAM VINA (19. Nemzetközi Vince-napi Borfesztivál Temerin 2016)

 

Nemanjina se valjala u nekim čudnim maglama. Od Slavije ka  glavnoj železničkoj stanici u ostavci, podignutoj 1884. godine, kotrljali su se retki, jutarnji tramvaji i autobusi. Retkim posmatračima delovali su isprano, kao propušteni kroz Veniš. 

Iznad njih se pomaljao bleda, aneminčna solarna kugla, nemoćna da se izbori sa gustom, da je nasečeš k’o slaninicu, maglom. Oronula unutrašnjost, nekada velelepne eklektične zgrade železničke stanice, podignute u simbiozi neoklasicizma i neorenesanse, na prostoru Bare Venecije, ugostila je sanjive jutarnje putnike i par profesionalnih spavača. 

 

Stanica je nastala je kao indirektna posledica Berlinskog ugovora iz 1878. godine, kojim se srpski knez Milan Obrenović obavezao da izgradi srpske železnice, kako bi se obezbedio nesmetan transport austrougarske robe. Smrznut i otrgnut od sna, proklinjao sam svoju znatiželju, koja je i mačku koštala života. Vozom koji je na nekim deonicama razvijao, za srpske pruge, fenomenalnu brzinu od 130 km/h, dospeli smo u Novi Sad, gde nas je prihvatio najavljeni jatak, te smo odatle krenuli dalje, ka našem konačnom odmorištu, ka Temerinu.  

Temerin se nalazi u jugoistočnom delu Bačke i naseljava ga oko 19 hiljada stanovnika. Ima najdužu ulicu u Srbiji, Novosadsku ulicu dugu 12,5 kilometara. Ona je bila i stanica poštanskih kočija, koje su pristizale iz Beča i išle dalje za Temišvar i Brašovan. Temerin se prvi put spominje 1332. godine u papskoj priznanici o plaćenom porezu izdatoj Laurentiju de Temeriju, župnom svešteniku. Bio je sastavni deo kraljevine Ugarske do Mohačke bitke 1526. godine, kada podpada pod Otomansko carstvo. Oslobodivši se od turske vlasti, Temerin je proglašen slobodnim gradom i dato mu je pravo da održi četiri stočna vašara godišnje. Katolička crkva  sagrađena je 1804, a škola 1835. godine. Grof Šandor Sečenji finansirao je izgradnju vrlo raskošne palate, nazvane Kaštel, u kojoj se danas smestio dom srednje tehničke škole. Okružen je Stаrim pаrkom, koji se prostire nа površini od oko 20 jutаrа i od 1949. godine zaštićen je zakonom. U Temerinu je 27. januara 1777. godine rođen Lukijan Mušicki, pisac, filozof i profesor teologije, vladika i Vukov prijatelj, koji mu je dodao u azbuku slovo đ. Temerin je i u prošlosti bio poznat po proizvodnji vina, a danas su najpoznatije vinarije Vindulo, Adžić i Kabač. 

Međunarodni festival vina spada među najveće turističko-vinske manifestacije u Vojvodini i Srbiji, okuplja vinare Panonske nizije i nekoliko hiljada posetilaca, ljubitelja vina. Od 2011. godine je u sastavu je IPA programa Evropske Unije. Rekordan broj uzorak vina iz 2010. godine (761), nažalost nije ove godine oboren. 

 

Primljeno je na ocenjivanje 625 uzoraka vina, od toga 272 belih, 94 roze, 201 crvenih, 21 šiler (Schiller), 15 desertnih i 22 voćnih vina. Osim domaćih proizvođača učestvovali su i vinari iz Mađarske, Slovačke, Rumunije, Moldavije, Bugarske, Hrvatske i Slovenije. Vina je ocenjivalo čaš 76 članova žirija. Dodeljeno  je 10 velikih zlatnih, 113 zlatnih, 225 srebrnih i 190 bronzanih medalja i podeljeno 86 priznanja. Od deset velikih zlata tri su dodeljena za belo vino, jedno za roze i pet za crveno vino. 

 

 

I baš kada smo mi pristigli pred Sportski centar u Temerinu, solarna kugla sa početka  teksta, kao da je primila vinsku transfuziju, doživela reanimaciju i zasijala zlatnim sjajem u prajm tajmu ove vinske fešta. Na naše zadovoljstvo. 

 

"da bi napravio dobar gulaš ili paprikaš moraš biti sadista", tvrdi, sa za njega nepoznatom strašću,  moj drug Mića: "moraš da nateraš meso da ti preda svoju dušu".

Nakon registracije i druženja sa organizatorima ove manifestacije, palinke-kajsijevače za dobrodošlicu, bacili smo se na bačke mesne grickalice (bogate nezasićenim holesterolom-ne mogu oči da se zasite!), koje je zamenio krompir paprikaš, koji svoj neodoljiv šarm, po rečima jednog mog informisanog prijatelja, duguje paprici iz Martonoša. Kako bismo savladali njegovu ljutinu, „gasili“ smo ga salatom od kiselog kupusa i fruškim temerinskim hlebom. I sodom vodom.

U okviru prijema, predstavljena je i Srednja vinarska škola iz Budimpešte, koja se diči tradicijom dugom 115 godina. A onda ulazak u salu, sa izloženim uzorcima, beskonačno dugi stolovi, na kojima vinske boce marširaju i šepure se, a tu paradu uzbuđeno posmatraju mnogobrojna, zadivljena publika. Sve neodoljivo podseća na bečki Muzikferajn za novaka. 

 

 

Sve prefektno naštimovano, poletno i razigrano, spremno za uživanje (ready to use). Tu su i muzičari i cveće i uvaženi gosti.  Osećate se kao deca kada otkriju šarenu čaroliju kaleidoskopa. Znate, govorim o onom kineskom sokoćalu sa grčkim imenom, koja doslovno označava "gledam lepe slike" (Kaleo – lep; Eidos – lik, slika, izgled; Skopeo – gledam, posmatram). 

 

U čovekovoj je prirodi, u njegovim željama ugrađena je fascinascija raskošem, a ovde na temerinskoj vinskoj rivijeri ona je mogla biti u potpunosti zadovoljena. Vinske boce behu raspoređene kao reči u nekoj raskošnoj bajci sa veselim krajem. Sa dugačkih stolova smešile su nam se mnogobrojne, maštovite etikete, ispisana  na oba pisma koje upražnjavamo.Vinski krešendo sortnog sastava, dostojan podstcaj za radoznale. Za otkrivanje, a ne za potvrđivanje i utvrđivanje. Iskorak u novo i skriveno, tako izazovan posle očekivanog, prepoznatljivog, vaskoliko razbijanje monotonije. 

 

 

Pa, ovde, skoro nijednu etiketu ne prepoznajem, konstatujem uzbuđeno. Nemam blagu predstavu šta se iza njih krije, kakvi samo eksperimenti, kakvi prikriveni favoriti, možda neke buduće Parkerove zvezde. No, posle par vina koje probam, sa zadovoljstvom konstatujem, uz svu različitosti u vrstama i stilovima, jedno im je zajedničko: posvećenost i entuzijazam. A to je dobar znak za dalji progres vinske scene Srbije. Mogle su da se pazare i domaće pogačice sa čvarcima, a na izlazu iz hale, večno nezasite je čekao „čimni“ kola. Prvo počačice i kolač, pa onda na put!

Bilo je ovo još jedno lepo vinsko druženje, dokaz da vinske fešte nisu isključiva privilegija velikih gradova. Na delu je vinska dispetrzija, vinska decentralizacija i mi to ne samo odobravamo nego i podstičemo. Ako površno zavirimo u Hegelovu filozofiji apsolutnog idealizma, i fokusiramo se na jedan od tri zakona dijalektike, zakon o prelaska kvantiteta u kvalitet, ovoliki broj uzoraka dovodi do preobražaja, u novi, viši nivo, koji  će nužno iznedriti neka kvalitetna vina, kojima vredi posvetiti više mesta i više prostora. 

 

Ako je pitanje „Quo vadis?“, odgovor je „Dobrim vinskim putem!“ Čestitke organizatorima, škrtim na najavama i obećanjima, ali velikodušnim prilikom dobrodošlice, na uloženom trudu koji je krunisan uspešnom manifestacijom sa porukom: Vidimo se, sigurno, dogodine!

Ili kao to što već reče gospodin Šandor Šnajder, na otvaranju festivala ovo je samo „generalna proba pred jubilarno XX izdanje Međunarodnog januarskog sajma vina 2017. godine“

Organizator manifestacije: Udruženje "Društvo prijatelja bašte" iz Temerina (Temerini Kertbarátkör). Osnovano 1997 godine, okuplja vinogradare, proizvođače sadnica i cveća, vrtlare, poljoprivredne proizvođače, a od 2001. godine u okviru njega deluje i sekcija za ručne radove i negovanje starih običaja „Boldog Gizela“. Ima više od 200 članova.

Mesto održavanja : Sportski centar u Temerinu.

Vreme održavanja: subota, 23.01.2016. godine.

Dobitnici Velikih zlatnih medalja:

• U kategoriji belih vina: Tokai Brut pezsgő, Boranal Kft iz Sárospatak (HU), 96,00; Italijanski Rizling 2014, vinarije Šijački iz Banoštora, 95,20; Pinot Gris 2015, Hemijsko-tehnološka škola iz Subotice sa istim brojem bodova,
• Za roze vino Veliko zlato poneo je Ficher Parti Rozé iz 2015, Kökény és Fia Családi borászat iz Cegléd (HU), 94,60,
• Dobitnici velike zlatne medalje za crvena vina su: Alibernet barrique 2012, Palik Pincészet iz Nagypeszek (SK), 96,80; Cabernet Sauvignon „B“, Cabernet Sauvignon Villányi 2013, Fehér József, Paks (HU), 96; Prémium, Hajós-Bajai Cabernet 2012, Koch Csaba Villány (HU), 96; Sauvignon barrique 2012, Koch Csaba, Hajós (HU), 95,60; Cuvée barrique 2013, Fál József, Muzslya, 95,40; Cabernet Sauvignon 2011, Palik Pincészet iz Nagypeszek (SK), 94,17.