Medovina, drevno piće preteča vina

Smatra se da je je prvo alkoholno piće koje je čovek smućkao bila medovina (gvirc, gverc); napitak dakle stariji i od vina i od piva. Pili su ga od bogova sa Olimpa do Vikinga i Kelta. Ako usporimo i vratimo se na teoriju kokoške i jajeta, med je po mnogim prostorno disperzovanim legendama dospeo do ljudi posredstvom orla koji ga je maznio od bogova (prvih pčelara) i podario ljudima. Šta ga je nagnalo na taj humanitarni let blagog pojma nemam, a neću da vas lažem. Niti znam šta ta ptičurina misli o tome da su ljudi odmah taj med iskoristili da naprave alkoholno piće. Barabe!

Tokom duge istorije alkoholnih pića pored toga što je služilo za uživanje imalo je i sanitarnu ulogu. U prošlosti voda je bila puna bakterija i patogena i nije baš uvek bila pogodna za piće. Flaširane, avaj, nije bilo. Alkohol je zbog svojih dezinfekcionih svojstava omogućavao da se dobiju pića bezbedna za pijenje. Ili je to bilo opravdanje drevnih pijanica. U Bibliji voda se retko pominje, a antički narodi su je izbegavali u širokom luku. Na Dalekom Istoku voda se prokuvavala kako bi se napravio čaj i tako su bakterije neutralisane.

Prvo zvanično pominjanje medovine je u himnama Rigvede, jednoj od svetih knjiga staroindijskih Veda, negde oko 1700 – 1100 godine p.n.e. Aristotel (384-322 g. p.n. e) je besedio o medovini dok je Plinije Stariji (23 -79 g. n. e.) čak jasno razlikovao vino zaslađeno medom („medeno vino“) od medovine. Što je i danas dragoceno, te radi edukacije zavitire u knjige starogrčke. Svakako je treba razlikovati od medene rakije (medica, medenica, medovača). 

Vizantijski car Mavrikije (582-602) zapisao je da su u VI veku Sloveni proizvodili u izobilju žitarice, stoku i da je u njih pčelarstvo veoma razvijeno i da od meda prave napitak – medovinu.  Hroničari iz vremena trećeg krstaškog rata beleže da je Stefan Nemanja sa svojom vlastelom svečano u Nišu dočekao nemačkog cara Fridriha I Barbarosu, pri njegovom prolasku kroz Srbiju, te ga sa vojskom i pratećom svitom ugostio vinom i medovinom, kao znakom posebne pažnje. O tome svedoči i Ugovor sačinjen tim povodom, koji se čuva u Londonskom muzeju sa potpisom Stefana Nemanje i otiskom prsta cara Fridriha I. 

Zašto smo se mi onda odrekli te drevne tradicije?

Taleisin iz Bretanje, negde 550 godine ispevao joj je pesmu: “Kanu y med“ („Pesmu o medovini“). Svi bolji tulimi tog vremena odvijali su se u sali medovine, od one u čuvenom anglosaksonskom epu „Beovulf“, rame uz rame su Škoti sa epom „Y Gododdin“. Na ostrvu britanskom i dan danas se medovina pije; Velšani je zovu Mmedd, a Škoti Leanne Mealla. Nemilice su je trošili i Germani .

 Da biste napravili medovinu potrebna su vam tri osnovna sastojka: med, kvasac i voda.

Medovinu dobijamo fermentacijom topljenog meda poželjno tamnije boje (medljika, kesten...). Kada je kvasac u pitanju prema upotrebi razlikujemo tri vrste kvasca: pekarski, pivski i vinski. Kvasci koji se koriste za proizvodnju medovine su veoma slični pekarskim kvascima. Kvasci daruju medovini različite arome, ali i različite količine alkohola i različite količine šećernog ostatka. Medovina koju smo mi probali (slika, tj boca gore) imala je od 8 % alkohola.

Neki proizvođači medovinu "oplemenjuju“ dodavanjem raznolikih sastojaka (voće, začine i sl.) ali veoma mali broj njih pribegava „kupaži“ meda. To je sjajan način da se kompleksnost i balans medovine dodatno poboljšaju. 

Medovina sadrži celokupan kompleks vitamina B, a veruje se da ima i antialergijska, antibakterijska i antikancerogena dejstva. Leti se pije hladna, sa kockom leda i kriškom limuna, a zimi zagrejana na 50-60°C.

Beogourmet 2016. - Majestic

Beogourmet je opet među nama. Donekle izmenjen. Preskočio je Savu i obreo je u istorijskom jezgru grada. Prethodno sam ga obišao 24. aprila i 25. aprila kao i 7 novembra 2015. Broj dana je, sada, sveden na dva. Sala više intimna, kompaktna, idealna za razmenu vinskih utisaka. Taktiči vredan pohvale potez, privukao je ovom vinskom festivalu i neku novu publiiku. Ovo novu, uzmite uslovno. 

 

Smestio se u hotel, čijih sam par akcija imao,a u kojem je Elizabet Tejlor davne 1958. godine napravila žurku za dvesta zvanica.  Hotel sa tradicijom starom sedam decenija, a ako mu se ime prevede s francuskog postaje „Veličanstveni“.

 

 

No vratimo se vinima. Bilo su to grčka vina (Oenogenesis), iz regiona Belje i Savina, Slovaci sa simpatičnim autohtonim vinima. 

 

Boje Srbije branila je Vinarija Milovanović iz Lazarevca. Za one ekstravagantne, trendi, bio je tu i španski plavi šardone. 

 

Najviše je bio Italijana (najjači utisak ostavili su Poggio le Volpi, Azienda agricola i Draga-Draga winery), Portugalci (Quinta da Boeira) su imali restriktivan opus (u odnosu na prethodno izdanje), Argentinci (Bodega La Rural) su kleli carinu koja im je prisvojila eksponate. 

 

Pojavila se nova robna marka šampanjaca (Alexandre Bonnet Champagne), a izostali momci iz Alzasa. 

 

Dobar je bio izbor sireva.

Plavuša u kamuflažnoj uniformi

Odnedavno smo, prvo na Internetu, bili u prilici da vidimo da je nekom perverznom zaluđeniku palo na pamet da boji vina. Svrhu tako suludog čina, od puke ekstravagancije ne mogu da dokučim ma koliko to pokušavao. Ako, potpuno ne zabatalimo enološku teoriju (kao prevaziđenu), da u ocenjivanju kvaliteta vina važnu ulogu ima i njegova boja. Pod tim se podrazumevala prirodna boja sa svim svojim odsjajima i prelivima. 

U jednoj od aktuelnih antiekoloških reklama baca se anatema na bojeni toalet papir kao na nešto što krije njegovo nečasno poreklo. U bazene se sipa neka tečnost koja nepogrešivo detektuje i razobličava plivača koji huliganiše po istom. Ne koristi narod bez razloga konstataciju „Farbaš me!“, kada želi da žigoše lažova. Boja uvek nešto zataškava, prikriva, počev od oronule fasade, do trule karoserije, preko prosede kose-da na trenutak prikočim. 

U subotu smo se konačno susreli i sa tim čudom, plavim vinom (Marques de Alcantara Chardonnay's Blue Wine). Jedan moj vinski kolega reče da se nije nadao da će „tako nešto tako brzo stići do nas“. Lično nisam pristalica zabrana, a ni popovanja. Ima mnogo stvari koji nisu po mom ukusu. Čak smatram da će se što većim plasmanom đubreta ono konačno smučiti korisnicima, pa će posegnuti za nečim drugačijim. A ko baš voli da se valja, pomoći mu nema. 

Na trenutke sam odlutao u davne tinejdžerske dane kada smo se okupljani kod jednog moga druga, u krojačkom salonu, u jednom suterenu, u Galenici. Kada nije, a to bejaše često, imao nešto pošteno da nas ugosti iznosio je neki ogavni plavi liker, uz reči kako ga njegova majka sa prijateljicama vrlo rado pije. Probali smo ga jedanput; prvi i poslednju put. Zvali smo ga „plavi kamen“. Bitno je imati kriterijum, imati stav. Bilo kakav, bolje nego nikakav.

I tako, ususmo tu plavu tečnost u naše vinske čaše. Boja Domestosa, Ocean blue, raskošne arome Fantine šokate, deluje da bi bilo prikladno piće za diskoteku. Setite se samo one epizode „Mućki“ kada Del Boj ofarba sobu nekom fluerescentnom bojom. Ovde se odsjaji mogu okarakterisati kao podlivi. Navodno boja se dobija ekstrakcijom pigmenta iz crnog grožđa, a vino je 100 % šardone. Kamufliran do neprepoznavanje. Pretučen, omlaćen, linkovan. Nikako se nisam mogao otarasiti asocijacije na one jeftine, šarene, industrijske torte. Koje od ukusa imaju samo jednu kopmponentu; preslatke su. Ovo je vino, u istoj meri u kojoj je šećerna tabla čokolada. Hrana i piće, ipak se biraju po boji, po onome što nam se čini privlačno. Neko bi dodao i ljudi. A ja lično bih se i plemićke krvi odrekao zbog boje. Lepša je ona crvena. Ipak je to jing i jang; hladno i toplo-plava je hladna boja, a ja ne volim da se smrzavam. Plava je lepa na moru i na nebu. I to kad je toplo.

I kako to već ide, kad se neka moda zapati, pojavilo se i zeleno vino (sa THC aditivima-ne h.b. TCA) jasna asocijacija na „zelenu vilu“. Neće mnogo vode proteći Dunavom, a pojaviće se, možda, čak i ono što vinski stručnjaci žele da iskorene -„crno“ vino (prva asocijacija mi je „bambus“). 

Ako marketing definišemo kao umetnost „dizanja prašine“, svi ovi komentari, pogotovu negativni idu u prilog ove vašarske novotarije. Pucaju u ono u čemu je čovek najranjiviji; na njegove želje, na njegovu urođenu znatiželju. Jer, ako ih čovek nema, ako ne istražuje -već je mrtav. Samo mu to još niko nije saopštio. I ako, ste sasvim očekivano, znatiželjni cena ovog vina u zemlji porekla (Španija) je 8,50 €, alkohola ima 11 %.

Vratimo se plavuši s početka ovog malog traktata. Njoj uvek možemo skinuti tu odurnu kamuflažnu uniformu i suočiti se sa njenom suštinom. Što u slučaju „plavog šardonea“ nije izvodljivo. Osim ako ga ne prethodno ne pošaljemo na hemisko čišćenje. 

Fotografije: Gordan Gorunović, Nenad M. Perić

53. Oplenačku berbu - PIK Oplenac-Topola

U subotu, 8. oktobra 2016 posetili smo turističku manifestaciju Oplenačka berba u Topoli. Naš domaćin je bila vinarija PIK Oplenac. Što bi rekao onaj mlađani John Paul Young: Loza in-d- air .

Topola, gradić na obroncima brda Oplenac, zavičaj kraljevske dinastije Karađorđević, mesto je koje se diči i vinogradarstvom i vinarstvom. Mogli smo u to da se uverimo i na ovogodišnjoj 53. Oplenačkoj berbi, na vinskoj ulici, gde su svoje proizvode izneli mnogobrojni izlagači. Kao što bi Đura Jakšič (1832-1878) primetio:

"Vašar je bio; a na vašaru

sablje, pištolji, arapski at,

tuniske kape, srebro i zlato,

mletačka svila, ženevski sat."

 

Vinarije PIK "Oplenac"postoji od 1956. godine, a danas je u ruskom vlasništvu. Posluje pod sloganom: „Stare tradicije u novim tehnologijama“ 

Obišli smo modernu i raskošnu vinariju, degustacione sale i probali dva vina: belo –Villa šardone i crveno – Monarh Cuvee (merlo, kaberne sovinjon, vranac). Bela i roze vina pripadaju liniji „VILLA“ (traminac, sovinjon blan, šardone, muskat otonel, kuve i roze), a crvena objeninjuje „MONARH“(merlo, kaberne sovinjon, vranac, kuve). 

Takođe se proizvodi i linija pod nazivom „TRON“(beli kuve, kaberne sovinjon). U vlasništvu Oplenca je 47 hektara pod vinogradima. Godišnja proizvodnja vinarije je više od 700 hiljada litara vina, a za tri godine očekuje se pun kapacitet proizvodnje od 5 i po miliona litara. Ovo studijsko putovanje realizovano je u organizaciji Vinarije PIK Oplenac, a na poziv i u vođstvu Gradimira Spasojevića, autora manifestacije „Dan otvorenih vinskih podruma"