„Voz je oduvek
njegova ispovedaonica, pozornica
odgođenog vremena, katalog mogućnosti, središte koje se ne kreće. Tu je polagao samom sebi račun za
pređeni put. A puteva je više, i svi
prolaze kroz objektiv kupea.
Kao glumac koji igra jednu predstavu dvadeset, trideset godina, putovao je prugama u ulozi onog koji
još uvek bira svoju ulogu. Samo se u vozu nije menjao. Bio je iznova na
početku.“
(Dragan Velikić - Dosije Domaševski)
Ledene kandže okovale su evropski
kontinent, koji se junački batrgao iz nametnutog minusa. Vladalo je pasje
vreme. Izvinite dlakavi dobroćudni najbolji prijatelji pojma nemam zašto vam mehanički
pripisujem sve ono što mi ne paše, što mi ne godi, što me žulja. Kao što rekoh,
napolju je bilo, što bi Anica Dobra rekla: „antifriz da popiješ“, a
moji planovi bili su daleko suptilniji. Crvene cifre na devastiranoj zgradi
pošte ispisuju -10 C. Vreme 8:32.
Osokoljen da dam svoj skromni
doprinos otporu protiv studeni uputio sam se na stanicu. Beogradsku železničku.
Gde je nekoć pristajao i čuveni Orijent Ekspres (
L'Orient-Express).
Brzi.
Ne znam zašto mi je na pamet pao
čuvar pruge u periodu nacisitčke okupacije, češkog reditelja Jiržija Mencela,
film
„Strogo kontrolisani vozovi“, po romanu Bohumila Hrabla, koji se 1967.
godine okitio Oskarom.
Zauvek su prohujala s vetrom ta vremena
kada se, iz cegera na jučerašnju izgužvanu „Politiku“ vadilo tek pečeno pile s
kojeg se još cedila mast, vruć lebac ’rskave korice i mlako pivo koje se penilo.
Vremena vagon restorana i dušebrižničkog
„ne naginji se kroz prozor!“. Nema
više ni kupea, već samo vaskoliki bezdušni openspejs. Nudkaju vas bežičnim
Internetom i vabe brzim prugama uskog koloseka. Pomahnitalim vozovima
pilotiraju mašinovođe koji strepe od sumanutih samoubica po prugama i o tome uredno
vode
dnevnik.
I tako „kao kroz maglu ređaju se slike“.
Prilazi mi je somelije(r) sa širokim osmehom na licu i pita:
„A vi
biste šta?“, pruživši mi lepo dizajniranu vinsku kartu. Na LCD ekranu idu
antoligijske scena iz gore navedenih filmova. Iz zvučnika su dolazili taktovi
disko hita
"One Way Ticket" (iako smo kupili povratnu kartu).
Dok
sam spokojno ispijao svoj
„Babaroga“ šardone, kombinujući ga
sa domaćim vanilicama iz
„Pulse“ ranca, izvaljen u pozi
„umornog kosača“, naš voz se munjevito približavao starom železničkom mostu
izgrađenim sredstvima ratne reparacije, dugim (metara) koliko godina ima dana,
a visokim koliko godina ima meseci, jednim od nekadašnjih savskih blizanaca, mostu
izmenjenih pragova,
Kasandrinom mostu iz 1976. Tamo negde iz prikrajka, iz meni
nejasnih razloga, napadno me je fiksirala
Rejčel, Devojka iz voza (The girl on the train). Kao da je prošaptala:
"Nisam devojka kao što sam bila!", Podigoh
visoko vinsku čašu da joj otpozdravim.
„Ce n’est rien!“, pomislio
sam ne pridajući veći zvačaj njenom nastranom činu. Uostalom, „vozovi
mnogo novih lica nose“ tešio sam se neubedljivo. Totalni solipsizam
čoveče!
Iznenada je nešto zatutnjalo, zadrmalo
se, prodrmalo, počeo sam da se ljuljam i ponirem. „Slike su bleđe i bleđe, pa lepe
potiskuju ružne“. Batalio sam i tu pustu vanilu i te predivne kiseline,
cvetna polja i voćne lejere i dobrano se prepao, dok je iz pozadine dolazio
prodoran, rezak zvuk. „Došlo doba da se mre!“, pomislih užasnuto.
Samo nedelju dana posle karambola
vozova na pruzi BG-NS, između Kisača i Sajlova (zlobici će ustvrditi da se to
desilo jer su oba saobraćala po redu vožnje), repriznog Jovandana, krenuo sam
tim putem kojim se često pohodi.
Kao i pre godinu dana. U Novom Sadu nas je
čekala veza koja je trebala da nas prebaci na vinsku teritoriju, ove subote
tradicionalno ustanovljenu u Temerinu. No,
ove godine veza se pokidala, te smo pribegli alternativnom prevozu- autobus je
u pitanju (pa
"kroz bašte i prečice znane"). Zaputili smo se u mesto gde je 1777. rođen saradnik Vuka Stefanovića
Karadžića, Lukijan Mušicki, koji mu je (na volej) doturio ćirilično slovo đ
(ђ).
Naime, Udruženje “Društvo prijatelja bašte” iz Temerina organizovalo je jubilarni
XX Januarski festival vina koji je održan 21. januara u Sportskoj hali sa početkom u 10 časova. Cilj organizacije ovog festivala jeste razvijanje
kulture proizvodnje i potrošnje alkoholne aristokratija, vina.
Tome je predhodio radni deo.
Primljeni su i obrađeni uzorci, a komisijski algoritam je proglasio pobednike. Prijem
uzoraka bio je zakazan je
za sredu 11.
januar i
četvrtak 12. januar od 8 do
18 časova, u
Omladinskom domu.
Uslov učestvovanja bio je da svaki proizvođač preda 3 x 0,75 l boce od svake
vrste vina sa naznačenim imenom proizvođača, mesto stanovanja, vrstu vina i
godinu proizvodnje.
Ocenjivanje je zakazano za subotu 14. januar u Omladinskom domu
a proglašavanje rezultata i podela priznanja na sam dan festivala.
Program festivala započeo je u prepodnevnim časovima konferencijom za
novinare. Prezalogajili smo suhomesnate čarolije, pogačice s čvarcima, drmnuli
palinku i ugrejali se perkeltom.
Sledio je bogat kulturni program sa početkom u
13 časova a proglašenje pobednika i dodela priznanja po unapred utanačenoj satnici
upriličena je sat kasnije.
Cingi
Lingi 2016 R021 - Vinarija Botić, Čurug
Kao i obično ocenjivana su i šiler-vina.
Šiler vino ponosno stoji na granci
između roze i crvenih vina. U Zemunu mu je dodeljena i ulica, dugačka oko
kilometar, kilometar i po, sa cirka sto kućnih brojeva i jednim domom zdravlja.
Nemam pojma da li ovo vino pijuckao njegov imenjak,
Fridrih Šiler (1759-1805) koji je besedio:
„Duh je taj koji sebi gradi telo“,
ali deluje da jeste.
Kako god, od rozea je tamnije, a od crvenog
laganije. Na ovdašnje prostore za šiler vina zaslužni su autohtone Švabe. Oni
su u malim vinogradima imali svakojekih sorti grožđa, stonih i vinskih, pa i
muskatnih, belih i crnih. Oni bi sve to obrali i džumle (cuzamen)
izmuljali i preveli u vino. Takvo vino naziva
se šiler vino.
Da ovo vino nije naš izum,
svedoči i švajcarski Schiller Wine, mućkaju ga i Mađari,
a austrijski Schilcher, ima zaštićeno ime.
Ljubitelji vina bili su u prilici
da pored domaćih vina degustiraju i vina iz Mađarske, Hrvatske, Rumunije,
Slovačke, Bugarske, Moldavije i Slovenije.
Ulaz je bio besplatan za sve posetioce, a kuponi za probu
vina su se kupovali.
Dva vina koja su na ovom Sajmu
dobila najviše bodova – 96,25
i koja su
nagrađena
Velikom zlatnom medaljom u
kategoriji belih vina, su
Italijanski rizling „Vinarije Komazec“ iz Inđije i vino
Miler Turgau – Đerđa Kiš-Benedeka iz Mađarske. U istoj kategoriji
u stopu ih prate vino
Maribora proizvođača
„Fabro Pince“ iz Mađarske sa 96 i
Šardone
Lasla Rontoa iz Mužlje sa 94,75 bodova.
U kategoriji crvenih vina Veliku
zlatnu medalju dobila su vina
Lizonijum Kaberne Sovinjon
proizvođača
„Fabro Pince“ iz Mađarske sa 95,25,
Kaberne Sovinjon Jožefa Fehera,
takođe iz Mađarske i
Merlot Petera Somoraja iz Mužlje,
oba sa 95,00 i
Čongradi Kaberne Sovinjon Podorične vinarije Martina Bodora iz
Mađarske sa 94,40 bodova.
Desertna vina su na XX Međunarodnom sajmu vina takođe nagrađena
Velikom zlatnom medaljom. To su vina
Bermet
Vinarije Komazec iz Inđije sa 94,80 i vino
Salmabor Vinarije Palik Pinceset
iz Slovačke sa 94,50 bodova.
Sve rezultate možete pogledati
OVDE.
Kao i obično bilo je lepo i
nazaboravno. Pazario sam pogačice s čvarcima i odžak kolač,
tek da nešto nostalgično pregrizem u vozu, ako me spopadne. Do dogodine!
